zagrebačka trilogija
Blog
četvrtak, svibanj 3, 2007
Potaknut fantastičnim blogom Idro , konačno da i ja napišem dvi,tri o moru...
Prvo malo o Idru, čovjek će mi uništiti karijeru, pogledam blog, i misli mi istog trena polete tamo gdje im je najugodnije, škoj, vala, bonaca, suton.... I gotovo sa šljakom. Teško mi se vratit' kotlovnicama, metalnim konstrukcijama, pepelu i sličnom. Jako teško.

Ja sam kontinetalac, tijelom, rođenjem. Zagrepčanin, purger. 
Duhom, ja sam na moru. Cijelim bićem.
Ploviti - moj omiljeni glagol.
Prije 15-ak godina, kad sam počeo hodati s mojom sadašnjom dragom, u njenom dvorištu u Novalji primjetio sam strganu, neupotrebljivu "dalmatinku". 
Hm, a zakaj stoji tu tak zapuštena?
Nema se tko o njoj brinuti.
Budućem sam tastu ponudio deal (s time da mi ni u peti nije bilo da će mi i postati tast), ako se ja pobrinem za nju, moja je. 
Ča se mene tiče, moreš je i na Barbat  (smetlište) peljat, samo je makni iz dvora - glasio je odgovor.
I tako sam postao brodovlasnik (ha!) koji o tome nije znao ništa.

Pa sam je pobrusio, pokrpao, pofarbao i hitio u more. Montirao 18-icu stariju valjda i od mene i zaplovio. I zaljubio se u more. Istina, prvo vrijeme opseg moje plovidbe završavao je u vali Karlić, dve i pol milje N od Novalje, a i to je bio pothvat, jer sam do tamo dva puta popravljao pentu, a na povratku još jednom. Kliješta i odvijače (šerafncigere ili kacavide) koji su pritom nestali u moru i ne brojim..
Uplovljavanja su uglavnom završavala kako i moj sin koči na klizaljkama, udarcem u ogradu (rivu).
I tako sam ja 10-ak godina, uporno vježbao, učio voljeti i nadasve, poštivati more, s barbama diskutirati o vrimenu, ribama... Tri, četri sezone sam uporno šustavicu i peškafondo hitao s kaića, lignje ni vidio. Pa se uvatila prva, Pa sam naučio sâm složit' alat. Pa se uvatila i druga. Osječaj kad beštija povuče ne može se opisat. Znaju ga samo oni što mirno u suton, na kaiću sjede, s mislima u dubini, u dubini mora, u dubini sebe (iako pomaže i pivica koja na kaiću). Pa sam kupio parangal. Pa sam ga bacio i vadio, bacao i vadio, s ushićenjem brojao škrpoče i pauke, kuhao juhicu od tog sitniša i uživao. Malo su mi se i rugali , mojoj predanosti i upornosti. Ali sam svaki dan znao sve više, složio sâm svoje parangale, volio more i more mi je vratilo. 

Pa sam razmišljao, ako su mi horizonti ograničeni kaićem, srušit ćemo ograničenja. Pa sam rentao malo veći kaić (adriu 1002) i iz Sukošana isplovio. 

Vozački sam polagao na fići, pa sam vozio svakojaka vozila, a sva su bila veća od prvog fiće, i zapravo, sva je lakše voziti. Jer su veća i bolja. U vojsci sam i kamione vozio.
Tako i s kaićem. Kad sam naučio zanat udarajući u novaljsku rivu svojom dalmatinkom, Adriu sam, sa svom silom tehnike, dva motora i ostalim pomagalima hendlao k,o da sam je oduvijek imao.
I onda sam kompletno poludio, Ždrilac, Rava, Sali,

 Božava, Silba, 

Olib, Ist i veliko finale; Molat u svibnju. 

Ljubav! Vrijeme je stalo. I samo jedna misao. Vratiti se.
Pa slijedeće godine Uskrs na Visu. 

I konačno. Svu lovu koju imam i nemam, stavio sam u svoju dalmatinku. Novi motor, (30KS), spojleri, natkabina, kabina uređena za spavanje (obućena u drvo, madraci...) kuhinjica, brojni gavoni (pod klupama u kokpitu), bitve, rukohvati, ograda, špirun i za kraj; tank od 80 lit. 
Sad sam srušio ograničenja i evo me....Živila nedilja.
Kaiću ću dati ime Kaić. Draga mi kaže da je blesavo brod nazvat brodom, čamac čamcem, ali... to je moj Kaić. S velikim K. On i ja imamo svoju priču, znaju je plićaci, brakovi, pa i pokoja ljetna nevera. 
Ne znam tako lijepo pisat' kao Idro, ali osjećam baš svaki takav slog.
I sreću, jer uskoro....opet ćemo se družit nas dvoje. Pardon, troje, jer moj je sin, moj kapetan. Ja sam samo mornar. Jer, moj je trud uspio, iako samo pet godina star ,dijeli samnom ljubav, poštovanje i strast prema moru, prema kaiću.  
Fotka "Kaića" , sijedeći tjedan, u svom novom ruhu....
lostways @ 15:34 |Komentiraj | Komentari: 5 | Prikaži komentare